Pi­še: Pe­tar Rmuš


Bal­kan­sko og­nji­šte je­din­stva uga­še­no je, ju­go­slo­ven­stvo je pro­pa­lo, a bra­ća ga raz­brat­ski ur­ni­sa­še. Sin­dro­mu ras­pa­da ku­mu­ju sta­re bo­le­šči­ne, a ot­pad­ni­ci su na­pu­kli­nom obi­lje­že­ni. Seg­men­te uru­ša­va­nja no­se ru­ši­te­lji, a ti­me su se­be pred­sta­vi­li. Sple­la su se i vo­di­la ko­la od iz­da­je. Li­sič­je tra­go­ve u En­de­ha­zi­ji Štro­sma­je­ri snu­ju, Pa­ve­li­ći ka­mom ko­lja­štvo svje­do­če, a ja­gi­ćev­ci je­zik srp­ski ro­be. Uni­jat­stvom od­ro­đu­ju žr­tve. Dok su če­tvo­ro­o­scil­ci se­be za­la­ga­li u brat­ski okvir ži­vo­ta si­no­vi od Li­je­pe, i dru­gi njih­ni, vre­ba­li su pli­je­na, oštri­li ka­me i ja­me pu­ni­li. Mu­sli­ma­ni, iz­jed­na­ču­ju­ći vje­ru i na­ci­ju, sred Bal­ka­na tur­sko sr­ce ga­je. Iz­u­mi­li su brat­ski po­voj i od­ba­ci­li srod­nost Av­da Ka­ra­be­go­vi­ća, Osma­na Đi­ki­ća, Me­da Pu­ci­ća, Me­še Se­li­mo­vi­ća, Sken­de­ra Ku­le­no­vi­ća i dru­gih. Osman­li­je u Je­vro­pi, kao u svoj va­kat, opet kav­gu za­me­ću. Uz zlo sta­ro, vam­pi­ri se no­vo, al­ban­sko, oni vi­še na­gon­ski no ra­zum­no igra­ju po dik­ta­tu NA­TO ali­jan­se. Za zlo su zlom op­či­nje­ni, svi­jest im je za­tro­va­na, a sa­vjest za­to­mlje­na. Ri­ječ­ju, zlo od zla. Srp­stvo, naj­moć­ni­je sta­blo Bal­ka­na i za­lo­ga svih, do­ži­vlja­va pu­sto­še­nje i slom pred oči­ma sli­je­pe svjet­ske jav­no­sti. Pod ne­bom sve­tih la­vri Ne­ma­nji­ća na Ko­so­vu se ga­se svi­je­će, gro­bo­vi ja­u­ču i pu­stoš vla­da. To je klop­ka si­le, bič mon­strum­nog ame­ri­ka­ni­zma kao si­ja­ča su­ko­ba i ne­mi­ra u svi­je­tu. Svo­jom NA­TO vrp­com svi­jet da­vi. Ame­ri­ka­ni­za­ci­ja pu­sto­ši čo­vje­čan­stvo i ni­šti ga. A sta­blo srp­stva po­vi­ja se i pu­ca ta­mo gdje mu je, iskon­ski, tlo naj­čvr­šće, u Cr­noj Go­ri. Mli­je­ko se tru­je, na­ci­je ko­pi­le, a vje­re ras­pa­da­ju. Sa­mo se u Cr­noj Go­ri no­vi čo­vjek ra­đa. U ka­kav to za­gr­ljaj hr­li Cr­na Go­ra? U zmij­ski! Cr­no­gor­ci lju­be li lan­ce? Biv­stvo ča­sti iz­di­še, kul­tu­ra se iz­ob­li­ču­je, obraz ko­ro­vi, isto­ri­ja fal­si­fi­ku­je, ne­ga­tiv­ni na­bo­ji zlo­bom na­ra­sta­ju. Iz­da­ja je sop­stve­na pod­me­ta­či­na. Iz­da­ja je is­kop iz­daj­ni­ka.
Na svje­ti­o­ni­ke uma i ljud­sko­sti uro­ta hu­li i zlo­ba blju­je, za­ra­za za­si­je­ca. Ko­me idu u su­sret oni što Nje­go­ša, Obi­li­ća, Prin­ci­pa kle­ve­ću? Sa ki­me se so­li­da­ri­šu? U či­je ra­ne di­ra­ju? Sve je ja­sno. Op­se­dant­na je iš­ča­še­na pa­to­lo­gi­ja mr­žnje, ra­za­ra­ju­ća, svje­sna na­pu­kli­na. Osva­jač­ki ape­ti­ti su bu­me­rang sop­stve­nog za­no­sa. Ključ an­tro­po­lo­ške ko­di­fi­ka­ci­je otva­ra ši­fre men­tal­nih i etič­kih do­si­jea, et­nič­ke la­vi­rin­te su­prot­sta­vlje­nih iden­ti­te­ta. Vi­nov­ni­ci­ma de­struk­ci­ja zlo je mo­ti­va­ci­ja, a mr­žnja na­dah­nu­će ne­za­ja­žlji­vih ape­ti­ta osva­ja­nja i ti­ra­ni­je. Sop­stve­nu agre­siv­nost do­ži­vlja­va­ju kao ho­ri­zont oče­ki­va­nja, a zlo­či­ni­ma po­tvr­đu­ju se­be. Isto­rij­skim pe­ča­ti­ma osvje­do­či­li su i svje­do­če svo­je vla­da­nje. Za­sli­je­plje­ni, oči­ma zla u na­sljed­stvu po­ja­se­ve bu­de. Kli­še­i­ra­nim obra­sci­ma i is­kon­stru­i­sa­nom, in­fek­tiv­nom re­to­ri­kom kr­vo­me­te, ne sla­žu­ći se sa isti­nom da ba­ti­na ima dva kra­ja. Ti­ra­ni­ji osva­jač­koj i ge­no­cid­noj Nje­goš se su­prot­sta­vio od­bram­be­nom fi­lo­zo­fi­jom i pre­su­dio: „Zlo či­ni­ti ko se od zla bra­ni, tu zlo­čin­stva ne­ma ni­ka­kvo­ga“. Ge­no­ci­dli­je, su­di­te i se­bi, „od­bra­na je s ži­vo­tom skop­ča­na“. Sva­ka ra­na ima svo­ju ra­nu. Kon­ver­tit­ska bra­ća su­ži­vo­ta ni­po­da­šta­va­ju ti­ran­ski bič i ja­ram, zlo­čin­stvo oku­pa­to­ra. Mo­ral­ni ni­ša­ni, da­kle ljud­ski, bi­li bi osu­da zla i mr­žnje, a ne pre­ba­ci­va­nje i po­da­tu­ra­nje sop­stve­ne fo­bič­ne pa­to­lo­gi­je na ne­du­žni na­rod. Ta pi­zma je be­sram­no sra­sla s od­ro­đe­nim svi­je­sti­ma. Nju pum­pa­ju bes­kru­pu­lo­zni ko­ri­fe­ji po­put Sa­raj­li­je, ma­ni­pu­la­tor­nog pro­fe­so­ra En­ve­ra Kan­za­sa i dru­gi fo­bo­ro­bi. Te­ko­vi­ne i zna­me­nja ma­gla oba­vi­ja, a laž i kri­vo­tvo­re­nje di­vlja­ju, u cen­tru su zbi­va­nja. Na Bal­ka­nu sve po sta­rom, vje­tro­vi se za­la no­se. Je li to no­vi da­nak u kr­vi, sa Ja­se­nov­cem, Pre­bi­lov­ci­ma i Go­ra­no­vim ja­ma­ma? Ali svi­je­tu tre­ba­ju no­ve sna­ge i od­bra­ne, zdra­vi ta­bo­ri i vi­ta­li­stič­ka opre­dje­lje­nja, na­pred­ne vi­zi­je i te­me­lji op­stan­ka. Bal­kan­ske se bo­je zna­ju, oči i je­zi­ci vi­de i go­vo­re, što je zdra­vo mo­ra pre­ži­vje­ti, što je pra­vo mo­ra pre­vla­da­ti. Da zra­ci lo­go­sa lju­de gri­ju, a sa­ta­na gla­vu svo­ju gu­bi. Svi­jest isto­ri­je te­melj je bu­duć­no­sti. Bal­kan­ske ra­čve svi­je­sti su na­nos ra­znih pro­do­ra i po­pla­va, zlih vre­me­na, ža­ri­šte vječ­nih po­ža­ra, va­vi­lon­ska na­pu­kli­na i ljud­sko pro­klet­stvo. Raz­gled­ni­cu zdra­vlja za­ka­čio je vi­rus bez li­je­ka. Raz­gra­na­tom sta­blu bal­kan­ske isto­ri­je vje­tro­me­ti­ne kor­jen ču­pa­ju. Ono sla­že svo­je isto­rij­ske li­sto­ve dok mu za­pi­se ne­jed­na­ko či­ta­mo: tač­no i ne­tač­no. Li­ce mu je za­ko­ro­vi­lo. Vi­dlji­ve pu­ko­ti­ne i slom iz­raz su kra­ja i po­čet­ka. Zdra­vlje će pre­ži­vje­ti, obo­lje­li nek se Bo­gu mo­le – pa­kao je tu. Za osva­ja­če, moć­ne kr­vo­pi­je i da­vi­je Lu­ci­fer je sa­brat. Kao ta­log zla mut­ni ja­u­ci se ču­ju: Osman­li­ja ote mi di­je­te, /na Gla­sin­cu ko­sti su dje­do­ve / od Evro­pe mu­ke ja sa­njam nje­go­ve / sul­ta­nov­ci opet sa­bljom mi pri­je­te. Za­to, i Bo­gu je mi­lo: zdra­vi uz zdra­ve, pra­vi uz pra­ve, a pti­ce su ja­to od­re­di­le. Ko­li­jev­ku svo­ju za­nji­haj­mo, po­ja­se­ve svo­je po­ve­ži­mo, do­bra ne­ma ako zlo ca­ru­je. Ma­ti­ca na­še svi­je­sti, či­sta i ve­dra, vi­ta­li­stič­kom fi­lo­zo­fi­jom nek za­sta­ve slo­bo­de raz­vi­ja, da ču­va­mo etos i et­nos, jer nam je trag bli­zu po­no­ra, da nas ima ili da nas ne­ma. Po­sla­ni­cu znaj­mo – sa­mo čo­vjek čo­vje­ka čo­vje­či.